Uzvik očaja na niz Marfijevskih događaja.
Prilikom buđenja, konstatujem da nema struje. Jebiga, šta ćeš, ne vredi se nervirati. Srećom iz nekih davnih vremena sam stekao naviku da imam za ujutru skuvanu kafu. Tumaram po mraku toaleta i mahinalno uključujem TA da duva. Cvrc! U bunilu ispijam kafu, vreme leti. Čudnovato je kako ujutru sat i po traje svega desetak minuta! Krenem na posao, auto neće da upali. Prokleti dizel. Ledena kiša, praćena istim takvim vetrom, usput me svog zalije. Ukaljam se do kolena, isprska me autobus koji pristiže u stanicu, koja više liči na luku. Sa slomljenim kišobranom se borim po izlasku iz autobusa, pa ga bacim u kontejner. Do posla još jednom pokisnem, za svaki slučaj, a pošto mi je posao daleko samo jednu autobusku stanicu, ni tamo nema struje, ceo kraj je u autu. Naravno, nema ni grejanja. Ni kafe.
Šta je, bre, ovo danas?!?
Onda, nakon sat vremena struja dođe. Tračak svetla i optimizma se gasi nakon spoznaje da zeza napajanje na računaru. Posle x pokušaja, proradi računar, ali nema interneta. Dobro, bar ima struje, grejanja, vode u izobilju, kafe...
Onda mi saopšte da će plata kasniti 10 dana. U tom mračnom trenutku, kroz prozor ugledam kako seva munja, nekoliko puta za redom, odna se začuje tresak groma, i ponovo nestane struja!
ŠTA JE, BRE, OVO DANAS?!?
