Šta se učini od onakvog čoveka

Bio je visok. Crn. Starinski ošišane kose, do pola uva. Jak kao bik. I neustrašiv. Na noževe je golim rukama udarao. Pred puškama golim prsima stajao. Bio je čovečina! Pravi Rudnički Bik. Uz to i krvav radnik.

Sanjao je. Često je i puno sanjao. I tako visokome, vazda mu je glava drala oblake. Sanjao je dečicu kako se jure po avliji staroga deda Mile. Sanjao je. Ali nije dosanjao.

Voleo je on i da popije koju. Onako s nogu, ujutru, kad ustane i kad se umije na velikoj starinskoj česmi nasred dvorišta. Ali pijanica, nije bio Voleo je svoje pčele, svoju zemlju. On, i otac mu, pravili su nošnje i šajkače i prodavali. Nešto malo poljoprivrede i, bogami, fino se skućiše.

A onda je došla bolest. Starost. Beda. Glad. I samoća. Samoća ga je klala gore nego sve. Nije se na vreme oženio, posle ga ni jedna nije htela. Bio je vazda sam - u kući, u dvorištu, u selu. I teško se zbog toga propio. Ta ljudina, sanjar i maštar, gubila se u ogavnoj javi svakodnevice. U našem sivom svetu, tako drugačijem od njegovog.

Oronuo je. Od njega, medveda, a ne čoveka, ostala je samo senka. Smanjio se nekako. Nadničio je za ono malo hleba i alkohola što mu je trebalo da preživi. Bio je i seoski crkvenjak, i kad ga pop nije video, krao je pričesno vino, ako drugoga nije mogao da nađe.

Ali ni takvoga, pogrbljenog, samog, starog, niko ga niko ga nikad, čak ni do krajnjih granica pijanog, nije video sa suzom u oku. Samo se, mada i to sve ređe, po nekad posmešljivo, po nekad sa iskrenim žaljenjem, a uvek sa nekim dubokim strahom u glasu, o njemu moglo čuti: