Stih iz čuvene pesme Elvisa J. Kurtovića Folk reping (džej ispravno, ali je on taj inicijal vazda izgovarao kao dži, verovatno jer mu šištalo jajo da bude ispravno) kojom je predstavljao članove svog benda. U vreme Nju primitivs pokreta bilo je veoma bitno da svaki bend ima pesmu kojom publici predstavlja članove iz prostog razloga što su se često menjali i rotirali, a ponekad čak i osnivali svoje bendove.
Naravno, kao što to često biva, ove pesme nisu preterano umetnički važne pa je i Elvis preuzeo narodnu poskočicu dubrovačkog kraja zvanu Linđo i prebacio u novi muzički format, time popularišući lascivne stihove na mnogo višem nivou nego što su to uspevali svirači linđoa. Sam Elvis nije mnogo prezao od direktnog govora i prostosrdačnog umetničkog izražaja, naročito dobro opevanog u pesmi posvećenoj bivšoj ljubavi - Ko te kara nek' ti piše pjesme.
Ono što je u celoj priči važno jeste kasniji razvoj ovog izraza u lagano upozorenje sagovorniku/sagovornicima da su preterali sa sranjem i da je vreme da nagaze loptu i pogledaju gde su im ostali saigrači.
- DoklebrevišeovojadatrpimtojeneizdrživoNemoguništadauradimnamiru
nemogudaseodmorimkaočovekštasamjaovdeteglećamarvailineki
magarackotovišemože...
- Stani linđo dobro je bilo!
- Šta?
- Diši malo jebote, kolabiraćeš bez kiseonika. Ajmo na pivo pa da mi lagano ispričaš.
- Ajmo. Jebo te Kurtović.
