Izgubio sam svoje najveće blago. Opet tražim utehu u alkoholu. Opijam se i mislim da će mi rakija zaceliti stare rane koje su se opet otvorile. Ne mogu opet ovo sve proživljavati. Pola porodice i rodbine mi je izbrisao besmisleni rat. Ništa mi ne vredi rat koji smo dobili, a kamoli onaj što smo izgubili, kad nemam više nikoga u svom životu. Ostali su mi samo u izbledelom sećanju, koje svakog dana nestaje u magli. Dao bih sve da se vratim u prošlost i promenim puno stvari. Ovako mi je samo preostalo da sedim čitav dan i ispijam ovo malo rakije što imam. Posmatram rakijsku suzu koja klizi niz čašicu, dok maramicom lagano brišem svoje. Čini mi se da se rane sve više otvaraju i sve više bole. Izgleda da više ne postoji lek koji će mi bar prekriti rane i pomoći da ovo preguram i nastavim dalje. Obloge više ne mogu zatvoriti rane i zaustaviti ovu bol. Nemam više snage da sve prebrodim, niti ikoga ko će me utešiti i pomoći mi. Preostalo mi je samo jedno...
Hahaha... Moze da bude. :-)
Jednostavno dobijem inspiraciju i raspisem se, ali na kraju uvek zakocim. Kontam da je zbog toga ovakav skor. Mada vjerujem da postoji jos nedostataka. Jebiga. Neka kraj bude misteriozan. :-P
Kontam da si mislio da se istuširaš, baciš, navučeš šulju, odeš u grad i nađeš pičoku koju obradiš sa šmekerski laganom pričom kako bi izbio tu melahoniju. +