Mantija popova.
Završio bogosloviju. Težak fakultet. Trebalo je naučiti sve svece, sve molitve i druge brzalice, običaje i kad je koji post. Naravno, sve to ima svoju cenu - oćelavio, usukao se, osedeo i ostario. Jednom rečju, blago propao.
No, to stanje je samo privremeno, dok ne dobije posao u struci. Nakon asketskog školovanja, verskog suzdržavanja i odricanja, opstinencije, sledi raskalašan, gospodski život prosečnog sveštenika. Sve odricanja treba nadoknaditi uživanjem u lovi i neradničkim životom. Dobro, možda preterujem - treba ponekad otpevati Aleluja i Gospodin pomiluj, malo zavrteti kandilom i preseći koji slavski kolač...
No, da se vratimo mantiji. Pa, jednostavno je... Kad se zaposlio, nabavio je mantiju, iliti svešteničku odoru, koja je na početku visila sa svih strana i vukla se po zemlji. Po koji put dešavalo se i da se saplete o istu. No kako je vreme prolazilo, a grešnici dolazili da okaju dušu davajući izvesne svote novca "na ikone", menjale su se i telesne proporcije "Božijeg islednika". Mantija nije rasla, ali je rastao stomak, drugi delovi tela, kao i guta... Relativistički posmatrano, mantija se smanjivala u odnosu na veličinu tela. Okratila se, i počela da STEŽE.
Amin
- Milunka, vražja ženo, jesam li ti lepo rekao da mi ne pereš mantiju na 100°C?!
- Nisam, Stanislave, tako mi Boga!
- Nemoj da se kuneš u Boga i lažeš - to je greh! Bože oprosti joj, ne zna šta govori. Moram sad otkopčati još jedno dugme, mnogo me steže...
