Danas, kada po vrućem letnjem danu odemo sa ortacima na kupanje i kada se radujemo slobodnom pokazivanju tela, doživimo peh. Na njihovom licu vidimo izraz snebivanja, gnušanja, podsmeha i sve to naravno vodi ismevanju. Rugaju se našem obraslom telu i vređaju nas. To većinom rade momci koji smatraju sebe fenserima i stalno su u trendu. Oni su ponosni na svoju ćosavost, jer je danas to u modi i navodno devojke to vole. Oni nemaju svoje stavove, već gledaju da se uklope u nečiji kalup, da budu deo neke celine i samim tim prihvataju njihove principe, a oni svoje nemaju. Nikada ih nisu ni imali. Nikada se nisu pitali šta oni sami žele, oni to zanemaruju. Jer se to ne bi uklopilo u njihovu pomodarsku filizofiju života. Dendizam za njih je najveći prioritet. Bitnije je biti u toku sa vremenom i delovati masi mediokritetski, nego misliti svojom glavom i presuditi da li je to dobro ili ne. Čak i ako hoće da obrije svaku dlaku svoga tela zbog seksa sa devojkom, zar ne želi da bude s njim takav kakav je, da ga zbog toga i prihvati. A, ne da krije činjenicu kako izgleda zaista. Ljudi uvek hoće da se ulepšaju modifikujući sitnice na sebi, ali kada je neko ružan on je ružan i to ne može promeniti. Možda da se ne sređuje bio bi i lepši, takav kakav je. Zar zbog takvih ljudi treba da se stidimo naše maljavosti? Smatram da ona služi radi estetske vrednosti našeg tela. Toga se ne treba sramiti. To je naše svojstvo i deo nas. A, kada bi se brijali, to bi značilo da se samih sebe stidimo. Da se odričemo našeg bića. Lažemo ga o našem izgledu. Kako ćemo biti iskreni prema drugima, ako sami sebe lažemo? Sazdani smo na određeni način, taj izgled prihvatamo bez imalo srama i branimo ga u svakoj prilici. Jer to smo mi, a samih sebe ne treba da se užasavamo.
