Njih srećete u mimohodu. Proći će pored vas pognute glave i spuštenog pogleda prikovanog za beton. Proći će žurno, trudeći se da vas ne dotaknu. Pomislićete 'Koja mrzovoljna osoba'. Nastaviće da žive u senci svojim povučenim, pasivnim životom, kao da se plaše da zakorače u realnost, u centar događanja, u centar pažnje misleći da će biti povređeni, skrnavljeni od strane drugog živog bića. Vratiće se svom domu gde će njihova intravertna ličnost biti bezbedna dok ponovo ne budu prinuđeni da ga napuste. Neće zvati prijatelje na kafu ili čaj, jer prijatelje nemaju. Roditelji su mrtvi, ili žive na određenoj udaljenosti pa im u posetu dolaze retko. Dece nemaju jer nisu upoznali srodnu dušu, nisu imali prilike. Žive za svakodnevni trenutak povratka sa posla na jedino mesto koje im nije strano, koje im uliva osećaj samopouzdanja i odiše prijatnošću. To mesto je njihov dom, i nijedno drugo. Umreće sami, bez igde ikoga. Komšije će pričati kako su bili čudaci. Psihopate. Poremećeni. I niko nikada neće spoznati pravi uzrok njihove stopljenosti sa pozadinom života.
