Dio leta kada celo mesto naveče izlazi na terene gledati rodbinu, prijatelje, komšije kako igraju basketa zarad zabave, druženja, a posle, stariji, i malo pijančenja. Tada nije bitno, ko si, šta si, čiji si, odakle si, bitno je da si tu, da igraš bakset. Ne prijavljuje se zbog novca, deca su napokon na ulicama, a ne za računarima. Prazne kuće, puni tereni i igrališta. Tinejdžeri jedva čekaju ove dane, jer tada mogu da pokažu ono za šta su trenirali košarku sve ove godine. Dani, kada naši stari kažu: "E ovako je bilo, u naše vreme!"
Trčim iz kuće, da gledam drugove iz osnovne kako igraju basket, navijam za njih punim srcem, a oni kao da su šampioni sveta kad dadnu koš. Devojčice i dečaci, gledaju se krišom, pa iza škole se drže za ruke. Svi su tu, na jednom mestu, ko ne dođe, tražimo ga i izvlačimo iz kuće, jer je sramota da nisi tu. Dani kada je moje mesto, puno euforije.
