Pojava razumljiva u srednjoj školi kada se treba pokazati i dokazati u društvu i zadovoljiti prohteve neuspešnih roditelja. Ipak, kada počne akademska karijera i dok drugi oko tebe jedva uskladjuju noćni život i budjenje za popodnevne vežbe tvoje ponašanje malo bode u oči.
-Da profesore, čitala sam to u najnovijem broju privrednog savetnika. To je u stvari predlog zakona ali mislim da će skupština ipak imati sluha i izglasati ga u što hitnijem roku i pored svih dnevnopolitičkih nesuglasica.
Ovo već ne može da ne izazove podozrenje ostalih kolega a uprskavanje tvoje pozicije je još veće ako si dodjoš/ica (uglavnom je ženski rod u pitanju). Vremenom svi počnu da te izbegavaju i sve si usamljeniji/ja i niko te ni na kafu više ne zove. Vrag je odneo šalu, ako se vratiš u normalu i počneš da kuliraš profesore oni će te onda uzeti na zub:
-Koleginice šta je sa vama, bili ste nekada aktivniji na predavanjima?
Gojiš se i bubuljičaviš neminovno ali fakultet završavaš u roku, postaješ asistent i ulaziš u istoriju kada deca tvojih kolega dodju kod tebe na predavanje ili u privatnu školu gde predaješ. Šta ti misle, ne želiš da znaš.
Te iste kolege odmrziš po par sati kada se negde sretnete i pročavrljate a onda ti neko od njih zabode nož u sećanje:
-Jel se sećaš kad smo svi izašli napolje da protestujemo protiv zakona o univerzitetu a ti ostala sama na predavanju?
