Ono šareno, čupavo i neobrijano što non-stop bleji i pije pivo iza spomenika Njegošu na Platou. Dostupni su u raznim bojama, oblicima i veličinama, a zajednički im je vokabular. Uvek se svodi na isto: ''nešto, nešto... studentski parlament... nešto... anarho-sindikalisti... nešto... bodovi... nešto, nešto... budžet... nešto... studentski protest... nešto... plenum... nešto, nešto... anarho-sindikalisti...''
Pošto im se plan i program na fakultetu svodi na blejanje, palamuđenje i čitanje teorije u pauzama, a studente transformiše u zgubidane, pa oni tako veći deo studija provedu ispred fakulteta, diskutujući o važnim životnim pitanjima, a ne u njemu (osim kad je zima - tad se zavuku u obližnje kafane, mada se zna da oni koji su hard-kor nikada ne napuštaju klupe iza Njegoša), oni su jedini studenti kojima je studentski parlament tako bitan u životu, pa moraju da zovu i novinare da objave kako im se ne sviđa njegov sastav.
Interesantno je da svaki studentski protest čine 99% studenti Filozofskog fakulteta, dok ostale fakultete boli pimpek za proteste (imaju ljudi pare da plaćaju školarine i neće da se bune), a filozofi iznova i iznova, kao Torndajkove mačke, organizuju proteste, iako znaju da je svaki osuđen na propast i negodovanje pučanstva zbog blokade ulica.
Nakon toga sledi povratak pivu na klupicama i stepenicama iza Njegoševog spomenika. Eksperti koji se bave studijama ponašanja studenata Filozofskog fakulteta veruju i da je to pokušaj da se odagna budući duševni bol prouzrokovan nedostatkom perspektive i nemogućnošću zapošljavanja.
