
Kad se setimo koliko imamo da učimo, i koliko ispita da položimo obuzme nas strah i tuga. Griža savesti napada. Onda posle određenog vremena to polako prolazi uz opravdanje da ima 'milion' rokova i da ćemo stići sve ako odradimo to i to tad. Tada počinje da deluje hormon sreće u nama i mislimo da će sve biti ok. Onda kad dođe to vreme 'tad', opet ništa nismo uradili. I tako svaki put prelazimo sami sebe.
03:00 - Jao u 8h mi je ispit, nisam još ništa ponovio, neću stići garant.
03:30 - (I dalje na facebook-u) - Ma opušteno, ako u 4 krenem da čitam ponoviću do 7.
04:30 - Ajde idem sad malo da ponovim.
05:50 - Shvatam polako da nisam stigao ni pola da ponovim.
07:30 - Krećem na faks sa pomešanim osećajem panike i straha jer ništa nisam zapamtio niti sam uspeo da ponovim.
Ujedno i polako planiram kako ću to položiti u sledećem roku i nije smak sveta.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.