Surova realnost

Predispitna uzbuna. Opšta panika. Nervoza. Smiren, ubeđen da ovog puta (opet) padam, posmatram okolinu... Pripremaju se puškice, zavlače se knjige pod klupe, neko kleči sa rukama na licu čitajući u sebi "Oče naš", a ja pažljivo biram lekciju u koju se uzdam da će me ipak izvući. Čitam sa najvećom mogućom pažnjom, neću valjda da zaglavim u 'Oktobar 2', pričaju da se odatle živ ne izlazi. A i ko izađe, taj više nije "sam sa sobom".
Ispit. Avaj, opet nema tog pitanja. "Pa majku mu jebem, da l' sam uvek toliki baksuz da odaberem da pročitam lekciju koja mi ne bude na ispitu", mislim u sebi. I kad sam mislio da ne može biti gore, 10 minuta od početka ispita, koleginica do mene (u pravu ste, naravno, ona je druga grupa) se okreće i kaže:
-"Ej, videla sam da si čitao malopre nešto o "Građanskom zakoniku iz 1844.", je l' znaš nešto?"
-"More marš bre u pičku materinu, i ti, i Ustavna Istorija Srbije, i sve u kurac krasni!"