Od kako je puteva i bačenih konzervi, čovek upražnjava šutiranje. Mesni narezak, kiseli krastavci, neka boja ili lak, svega toga više nema. Ali, ima konzerve, bačene na ulicu. Da se šutira. Možda je čovek razočaran svojom sudbinom, i šutira konzervu po ulici, da skrene misli. Možda čovek ima neka estetska osećanja u vezi te konzerve. Šutnuće je u stranu negde, da ne stoji na sred puta. Možda će čovek šutirati konzervu, i probuditi dete nekog drugog čoveka, pa će doći do neprijatnog razgovora. Čovek može konzervu šutirati i tek onako. Tada kažemo da čovek nema neki poseban razlog što to radi. Cigančići šutiraju konzervu po ulici, jer nemaju loptu. I to je razlog. Čovek možda nema kompjuter, pa će igrati ovakvu igru: šutiraće konzervu kroz Cara Dušana, i dole do Visokog Stevana, između kučećeg izmeta, biće to utakmica na Dorćolu. Predriblaće sva ta govna, a onda će je plasirati u neku rupu na putu, i iskusiti osećaj pobede. Čovek šutne konzervu i kada je ljut na nekoga. Nekad i od sreće. Poslednji put sam video čoveka koji je šutnuo jer je bio mnogo gladan, a kod sebe nije imao otvarač za konzerve. To je bio prilično jak šut.
- Milane, 'aj' idi po loptu!
- Mrzi me, 'ajde ti...
- Joj. I mene mrzi...
- ...
- Dodaj!
- Evo jeeeeee!
- Hahaha, hajde nabaci na glavu!
- E, ovo je moj gol, između ovog znaka i ovog govneta.
- 'Ae' brani onda... pucam jedan penal!
- Haj' ... i vredi se i od bankine!
