Sve dok je ovaca neće falit' vune

Управу је Дубиоза. Гледам то стадо оваца из прикрајка и смешкам се. Мада је тај мој смешак смеша гро осећања, углавном негативних.

Шетају оне тако у обору, по цео дан. По последњем попису газде, има их 7 а једна је на путу, па комотно можемо рећи да их је 7 и по.
А некад, некад их је било девет, десет, а кад су пар обора били спојени, и преко дваес комада. Ал', так'а времена дошла, нема се новца за више, а поред оваца, газда има и свиње, коње и кокош. Каже он, може да се живи. (А ја знам да он сере паре, ал' ајд'.)
Оде он, каже да скупи бале. Ја наставих да их гледам кулирајући испод старе липе. Не да је мирисала...Али то сад није тема.
Кокошке се шећкају и чекају да их опали неки петао, што газда каже, да их нагази. А јес вала, изгледа као да је гази, насилнички. Коке то воле, изгледа, да се манипулише њоме. Да јој се лупи шамарчина и отера у бокс.
А овце, оне су посебна прича. Не могу да верујем како су пасивне. Само кад су гладне, понекад почну да блеје, да се деру. Пара уши. Дође газда, напоји их и нахрани, и опет мук. Гробљанска тишина. Види се да му верују. А кад дође пролеће, оне се на мртво уплаше шишања које газда обавља. Као да купи харач. Оне се, онако голе, осећају изневерено, беспомоћно и понизно. Види се да осећају презир према коњима, јер они увек најбоље прођу.
Како год, прође јесен, а оне, заборављају на све. Вуна им се опет враћа, и чека да буде ошишана. Али оне, као да то не знају, савршено су сретне с та два оброка детелине што добијају тог дана.
И тако у недоглед.
Имање ће преузети газдин син или унук, ако га нема, онда ближи рођаци. А и овце ће се мењати, али ово што сам видео, изгледа неће никад...