Celonoćno učenje pred ispit. Kada odlažeš spremanje ispita za poslednji dan, doteraš cara do duvara, bdiš nad knjigom k'o luda Nasta, manijakalno vrtiš stranice knjige koja nema kraja, dok se Sunašče stidljivo mrda iza oblaka, nagoveštavajući nedvosmisleno "Najeb'o si sine, zaperi se i kreni, biće ti veselo, čeka te redaljka ". U trenutku si i sâm svestan toga da će pre Boris Bizetić gostovati na Szigetu nego što ćeš ti ovo sranje proći. Nema veze, posle unešenog hektolitra kafe i guarane, prženja cigaretama po rukama, i zalivanja muda ledenom vodom, već dobijaš religijski zanos, iako si u crkvi bio samo na sopstvenom krštenju, dok ti je jedina spona sa Bogom useravanje od hrane ispred Dorćolske džamije na bajram. Tad shvatiš da zaista nisi učio, već si bdeo. Raščupane kose i brade odlaziš da misionariš.
-Ej Pero, kako ide? Au čoveče, pogledaj se! Izgledaš kao da te je celo veče heftao nadležni organ Bantu crnaca, za ove crvene tačkice po rukama neću da te pitam, pretpostavljam da je neka alergijska reakcija na obojeno njihalo strave. Od tvojih podočnjaka mogu da zavijem sarme, eventualno knedle sa šljivama! Koji ti je?
-Brate, sinoć palo svenoćno bdenije.
-Au tebreks, jebeš ga, da si se ranije prihvatio knjige a manje duvanio, možda bi...
-Ma do jaja bre, šta se cimaš, reče mi Samson da ću proći!
-Ako Pero, samo ti cepaj (u sebi: Opet Isus dobio Napoleona, pa se njegovi ovako osokolili...)
