Srećom, ovo je uglavnom uverenje prolaznog karaktera kod dece i omladine.
Kad vam dete prvi put sa ovakvom konstatacijom plačući dođe kući posle igranja sa društvom, to vas štrecne i zabrine. Onda pokušavate da ga umirite na sve moguće načine, dok ne dođete do konstatacije da su u stvari sva druga deca pokvarena i bezobzirna, a vaše dete žrtva. Kada to nastavi da se dešava, zabrinete se za karakter svog deteta. Izlečenje ove manije gonjenja se dogodi kad postanete ravnodušni na istu ili kad vaše dete počne da boluje od neke druge manije.
Šestogodišnja kćerka plaćuči uleće u kuću i beži u sobu. Posle 15-minutnog smirivanja, sledi dijalog:
- Nikad...šmrc...više...šmrc... neću da...ronz...idem napolje da...da..ronz...šmrc....se igram!
- Zašto, SINE, šta je bilo?
- Svi se...šmrc... igraju zajedno...slin...a mene...izbegavaju...
- Pa, dobro, nije baš...
- Jeste, ona Ana ih sve nagovara protiv mene (ovu konstataciju ispaljuje bez šmrcanja i ronzanjam, sasvim tečno)
- Aha, znači Ana je problem – pomišljate, dok vam se pokreću točkiči kako da Ani smrsite konce. Neće ona vaše dete da šikanira i omalovažava, pomišljate odlučno.
Posle pola sata, ipak vaše dete hrabro odlučuje da ode ponovo napolje da se igra i nosi sa sobom svoju najvredniju igračku. Kada izađete da prekontrolišete šta se dešava, vidite vaše čedo kako se sa ONOM istom Anom igra kao da ništa nije bilo.
Naravoučenije: nikada se ne mešajte u dečije pizdarije.
