Još od vremena kada je grupa mališana iz Mozambika imala trip da je prvi sneg koji su u životu videli, zapravo, nešto što će ih razneti kao Đoša tepsiju bureka sa šunkom i pavlakom, ovakva formacija ljudi na jednom mestu teško da se mogla zapaziti.
To je širok spektar različitih profila koji čine osam harmonikaša, tri bubnjara, devet klavijatura i bogotac drugih koji se (iako pesma ide na plejbek) polome da dočaraju atmosferu koja se na Grandovoj sceni dovela do usijanja.
Međutim, ima i onih koji svojoj pojavom i razmišljanjem "bitno-je-da-sam-ovde-nema-veze-kako-se-ponašam", utiču na vizuelni prikaz i, generalno gledano, boli njih kurac što je bombaš samoubica u Damasku razneo pola studentske menze.
Grandovi muzičari su na neki način i profesionalci koje nikada nećete videti da se smeju Danijeli Vranić što već strofu i refren ne može da ubode ton ili da su ravnodušni činjenici da, pored Ere i Bore Drljače u kostimima superheroja, izgledaju kao grupacija virtuoza sa Brodveja.
Oni daju Grandu neku novu dimenziju u vidu mase ljudi koji svojim osmehom iščezavaju tremu mladoj Zvezdi Granda iz Plavog Spomenika kojoj već na prvom instrumentalu kreće da teče nešto kafeno niz nogavicu. Mada ovo je donekle i kontradiktorno jer će pre faca Mikice Kurtovića doprineti da dobije meningitis nego što će ga opustiti da izvuče kraj pesme "Sumorno jutro" kad već želi da se kurči a ima 11 godina.
Harmonikaš: Ej, Mare, šta je sa onim malim?
Mare bubnjar: Sa kojim malim?
Harmonikaš: Sa onim što svira engleski rog. Polomi se čovek.
Mare bubnjar: Taj ti je nov. Danas počeo da radi.
Harmonikaš: Pa što mu neko ne kaže da smo isključeni iz štekera?
