Poslednji stadijum kulturnog upozorenja nekome da se približava granici vaše živčane izdržljivosti i da ga malo deli od negativnih posledica njegove forsirane radnje.
Sestra i ja klinke, roditelji nas poveli u goste na neko slavlje. Prva dva sata sedimo mirno za stolom pored njih, dok matorci pričaju, jedu i piju (svi osim moje keve). Sledeća dva sata pustila nas napolje da se igramo sa drugom decom. Jurcamo, vrištimo, jurimo se oko stola, malo nam dvorište, već moramo i oko odraslih. Njima smetamo.
Keva: „ajde lakše malo. Budite mirniji.“
Ćale pije i dalje, promena u odnosu na prošla dva sata samo u promilima alkohola u krvi. Sledeća dva sata mi: „Mama kad ćemo kući?“
Keva: „Pitajte tatu, on vozi“,
Ćale: „Evo još malo“ i sune još jednu čašu.
Mi nastavljamo sa cikom i jurnjavom sve dok neko ne padne ili ne razbije nešto.
Tad će keva: „E, stvarno ste preterale, sviraj sviraj…ajde sedite tu sad ćemo kući.“
Ćale još uvek pije…
Posle još sat vremena mi: „Nama se spava.“
Keva: „Milutine, polazi već jednom, ja neću sama da čuvam ovu decu, i ti si im otac, i kako mislis tako pijan da nas voziš kući. Sviraj, sviraj...pa dokle više!“
Ja Milutina skroz razumem. Ako je došao na čašicu razgovora, ne može u pola rečenice da ustane i ode +++