Televizor sa stomakom

Prozor u svet našeg detinjstva. Služio je u najrazličitije svrhe pored one osnovne. Baba bi celu zimu kratila vreme heklajući milje da stavi na njega, onaj kojim je ćale posle često brisao prašinu sa ekrana koju primeti kad ustane da promeni program. Čak i tada ga je voleo, nije mu bilo teško da se diže iz fotelje. Keva je na njemu držala dokumenta, ukosnice i minđuše, a meni je njegov stomak pozadi služio kao štek za duplake sličice Nindža kornjača i da mi ih mladji brat ne utopi u tapkanju. Nije mi smetao večiti oblak prašine kog bih se nagutala dok sam pokušavala da sličice izvučem koje bi se nekom magijom zvanom elektricitet zalepile za mehanizam unutra.
Najbolji drug na kome uvek crtani počinje u 19:15, čudo bez koga ni onaj dođoš video ne bi radio, a o Terminatoru da ne pričam.
Sve dok neko tamo nije rešio da je vreme da se reši stomaka i da ga zameni njegov tanji,uber-fantastičniji i moderniji brat.