To ti je, moj sinovac, što bi školovani ljudi rekli sinonim za patnju. E, a što baš opanci, veliš ti meni. Je l' da? Što ne lakovane cipele il' patofne no baš opanci, veliš ti meni. E, moj sinovac...
I boles' i razočarenje, ma svaka muka se lakše podnosi uz luksuz. A šta su ti opanci, veliš. Ono jes' nisu luksuz al' računaš obuća ko obuća. E, tu si se, moj sinovac, debelo zajebo da izvineš. Cipelke su za asfalt il' u najgorem slučaju za kaldrmu, patofne za po kući, a opanci za u njivu. Odozgo gori zvezda, odozdo izbija vlaga, a između tebe i te zemlje, što te 'lebom rani, samo ti opanci i motika s kojom kopaš.
A da izvineš, bratac moj, izjebala me ona moja rospija, pa mi uzela onomad na vašarištu opance dva broja manje. Veli, to dobro za kurje oči, kao reko joj deda Vukašin. Nije nego. Samo ona sluša šta trlja izlapeli deda. Ono jes' žulja dok sam na imanju al' kad ih izujem osećam se ki da sam se ponovo rodio. No, da te ne mučim ja sa ove moje priče. Da popijemo još po jedno, pa da nastavimo svako svojim putem.
