Ono što izustiš kad otkriješ da te je žena sve vreme lagala da je nepokretna.
Krenuo si kući s posla ranije da bi proveo više vremena sa njom. Možda da izađete na večeru, ili pogledate neki film...Ona zna da je voliš i da ti nikad nije smetao njen hendikep, ali se u poslednje vreme ponaša drugačije...Depresivno...Pomišljaš da se možda oseća krivom.
Šta je sad ovo? Ko je parkirao ispred dvorišta? Nije bitno. Verovatno će se uskoro pomeriti. Parkiraš malo dalje. Ulaziš u dvorište i staješ pred vratima , jer iz kuće čuješ muški glas. Čuješ i nju i u njenom glasu onaj zaboravljeni polet koji tako dugo nisi osetio.
Taman što si ušao u hodnik, čuješ kako onaj glas kaže „Ljubavi, ponesi vino!“ i vidiš nju kako, žureći,dok navlači bademantil, odgovara „Evo, baš sam pošla!“. Paraliza.
Nemoćan da pretočiš u reči ono što ti je na umu, suočen sa surovom, razarajućom istinom, dok u tebi previru ljubav, povređena sujeta, razočarenje, bes i želja da plačeš jedva uspevaš da izustiš
„Ti...ti si, draga...pošla?“.Budiš se u bolnici. Ispred tebe je doktor i čini se da govori. Na trenutak se koncentrišeš: „... manju saobračajnu nezgodu danas na putu s posla, ali sve je u redu. Moći ćete kući već sutra. Vaša žena je ispred. Jedva čeka da vas vidi.“
