Sedi u zadnjoj i samo zadnjoj klupi. Ne zadnja u sredini, već ona u ćošku učionice, najtamnija i često obasjana senkom. Boji se svakoga, pa je zato najpodobnije da svima bude iza leđa, kako se ne bi štrecao ako iza sebe oseti micanje. Sedi pogureno, šćućureno, i iz svoje sene rahitično gleda levo-desno, uplašenim pogledom, ocenjujući pri tom da li ga neko slučajno posmatra. Uvek gricka nešto i drobi po klupi, od raznih keksića pa do svojih noktiju. Gricka brzim pokretima vilice po principu otvorena-zatvorena, sa 3-5 pokreta iste u sekundi. Nikad se ne javlja, retko komunicira sa drugima, a iz stolice se izvlači samo ako ga prozovu na tablu. Neretko se iz njegovog pravca čuje grebuckanje nepoznatog porekla, koje zajedno sa neprestanim grickanjem ume jako da iritira čulo sluha.
