Titograd...

OVO JE KRATKA BIOGRAFIJA I OPIS GRUPE LJUDI KOJI SU NEKADA BITISALI NA PROSTORU KOJI SE ZVA' -Titograd.
Što je ovo sa današnjom đecom? Mi kad smo u njine godine bili, oćasmo se fino javit’ komšijama, profesorima i ostalima… Viđ’ nji’ danas? Sve pečatno! Ka’ da su starali… „Dobar dan“ ne umiju nazvat’ na ulaz… A mi? Ajde ja'an… Ne daj bože da nas je profesor iz Gimnazije vidio na ulicu posle dese’ sati, odma’ bi nas iz škole išćera’… Mada ni jedna kafana nije radila posle dese’ ura… Jedino ona na „autobusku“, đe se ronci kupljahu! Mada mi tamo nijesmo dosađivali. Izađemo na „štraftu“ da šetamo uveče. Gledamo đevojke i „zaustavljamo“ ih. Svačije se mjesto na „korzo“ znavalo. Svi su nas znali u grad. I dan danas znam ko se s kim zabavlja’ u to pero. Ni da’ ti ga Bog da „zaustaviš“ nečiju đevojku… Odma „na fer“. Tad nije bilo ovija, nečesovih noževa i pištolja, no kad se išlo „na fer“ skidali smo satove i prstenje da ko slučajno ne posječe nekoga… E, moja đeco, drugo je to vrijeme bilo…Kunem ti se da si moga’ na klupu zaspat’ da ti niko ništa ne učini. Eto toliko ti je sigurno vrijeme bilo. Ne daj Bože da se danas razboliš u Sloveniju… A tad? Moga’ si da se liječiš za „Dž“ đeg goj si htio u staru Jugoslaviju. Da vam ne pominjem kakve su nam plate bile. Od plate si moga’ kupit šporet i frižider i da ti pretekne da živiš ka’ grof. Oćasmo u Italiju dva puta godišnje odit’ da se oblačimo. A sa pasošem si moga’ đe goj si htio… Voljka te Italija, voljka te Rusija. Svuđe smo išli. Šćaše pokojni Ljalje po tri put godišnje ić’ u Poljsku kod jedne njegove pičke. Ovo ka’ što vi danas pijete kafu po ulici Slobode, mi smo odili u Dubrovnik. Aj ti pođi danas u Dubrovnik na kafu? Jesi li uopšte kad bio u Dubrovnik? Ma ništa vi ne znate!A da tek znate kakve su vam babe bile gospođe… Ja gledam ove današnje đevojke. To ne valja, „one rabote“. Ove vaše babe su bile žene „mimo“… „Mimo“! Kad ti velim. A ovo danas… Golog pupka i guzice, te nabada’u ovudijen… To ne valja ništa. Ima li ta mala brata, oca, majke… Da joj reknu: „Obuči se dijete, obraz ni okide!“ . Ni da’ ti ga Bog da je koja od moija drugarica izašla gole guzice na džadu. Jad bi je naša’ od braće i stričeva. Da ti ne pričam za tetovaže… To su samo gurbetke i kurve imale. A danas, medicinska sestra ima tetovažu! Zamisli to? Bruka đeco moja!Reka bi vam pokojni Goro… Eh, kakva je to „peča“ bila. Oćaše se sa desetericom pobit’ „bara-bar“. Kako je jednom u „hotel“ Crnu Goru razbuca dvojicu iz Maslina. A on, gradsko dijete… Sin prvoborca… Gospoče! Ali fitilj? Kratak… Ne mogasmo mu ništa. Viđi kako pogibe… Na najgluplji mogući način… Povuče ga ona kurva za gatnjik u aljine, teke on, brže bolje, razbuči dimije i načinje joj dijete… Posle ga je ostavila… On se propi… Uđe ljan u auto i pogibe. Što ti je sudbina? Čudo! Jedne rede, ja i on na bilijar u „Klub privrednika“, popismo po jedno po’ gajbe piva i pobismo se između sebe… Kran ne nije moga’ razdvojit kako smo se pojakali. Posle, onako pjani, kod njega doma odosmo, da popijemo po koju, te mu ona majka, fina žena, poče činjet’ dževap oko nas… Nikad nijesam vidio ljepše lencune i tavaje no u Gorovu kuću. Jedne prilike, ojdosmo ja i Dudo da pitamo ajtar za kuma Gljigovom babom… Popismo po koju, teke ti mi, ne budi lijeni i ostadosmo da je dvorimo do sa’rane… Baba bijaše stara, pa i nije bila neka žalos’. Popljanismo se ka’ guzice… Ašek se učinje tun. Kako smo mi bili jedna zdrava generacija… A viđ’ vas? Mobilni i matare… Muč’ tamo!“ Mora da vam je bilo dobro kad ste imali po dva’es godina! Priznajem! Ali ima li smisla da se pljuje po onima koji danas imaju onoliko godina koliko ste vi imali u neko srećnije vrijeme? Jesu li vas razumjeli oni što su imali po dva’es godina za vrijeme rata? Pretpostavljam da nisu! Nema veze… Možda je ovima koji sad slave punoljetstvo po parkovima, upravo tako zbog toga što ste se vi oblačili dva puta godišnje u Italiju… Može li bit’?