To su bila dva rodjena brata

- Sine nemoj da ideš da se igraš tamo!
- Što, livada ko livada?
- To su bila dva rodjena brata.
- I...
- Došli su ovde da gledaju da kupe zemlju za kuću. I stariji je kupio tu livadu, a mlađi je hteo pola one šume tamo da raskrči. I ovaj stariji je je tu hteo da zida.
- A mladji?
- On je odust'o vratio se za Beograd.
- I šta se desilo ovom starijem? (i šta koji k.r.c ima veze što su bila dva brata ako je drugi odustao? To je isto kao da je jedan brat, dakle isto kao bilo koji čovek. (Primećuje da je baba već izašla iz dvorišta i zalazi u baštu.))
- baba, stani da te pitam, jel umro dok se spremao da zida, jel bilo nešto strašno?
Baba krupnim koracima nestaje u bašti. Unuk je zbunjen. Kroz babinu surovost osetio je njenu vitalnost, ali i sopstvenu naviku da se oseća opušteno samo u prisustvu ljudi čiju je egzistenciju prežalio. Baba mu je superiornost vratila k'o bumerang.