Uzvik pobede nakon uspešno servirane osvete.
- Ne mogu više ovako, bliži mi se triespeta, ni kučeta ni mačeta.
- Što ne nađeš neku da se oženiš?
- Misliš da ne bih, ali nemam sreće, kao da me neko prokleo.
- Pa što mi pre ne reče, ja mislio da ti je super ovako, nisam ni slutio da hoćeš da se ženiš. Slušaj, znam ja jednu devojku, deset godina je mlađa od tebe, lepa, zgodna, vaspitana, hoće da se uda.
- Pa nemoguće da i nju niko neće ako je sve to što si naveo.
- Postoji jedan problem.
- Nije valjda bolesna?
- Ma kakvi, nego ima mnogo strogog ćaleta.
- Pa dobro, svakako ćemo da živimo kod mene.
- Nećete. To mu je ćerka jedinica i obećala mu je da će ostati tu sa mužem nakon udaje.
- Nema ništa od toga, imam i ja svoje principe.
- Razmisli još jednom, izmiče ti polako i četvrta decenija, sve manje izbora imaš, a i evo ti pogledaj njenu sliku.
- Auuu, što je dobra! I to što kažeš, jebeš principe. Kad možemo da odemo tamo?
- Zvaću da nas najavim za sutra, a ti se uljudi malo.Proševina
- Dobro veče želim, ja sam Milan. Vi ste Zorkina majka, jesam li u pravu?
- Jeste, mi smo. Izvol'te u kuću.
- A Vi ste čika Zoran. Konačno i Vas da upoznam, hehe. Mnogo lepih stvari sam čuo o Vama.
- Ja sam Zorka.
- M... molim?
- Ja sam Zorka.
- Ne razumem.
- Sad će tata, samo da se presvuče. Jeste li za kafu?
- Može, hvala. Dragane, pokaži mi gde je kupatilo.
- Pođi sa mnom.
- Ubiću te!
- Što?
- Šta što, kakva ti je ovo strvina, mislio sam da me zeza kad je rekla da je ona Zorka.
- E to ti je za ono!
- Za šta?
- Za ono kada si u sedmom razredu smislio pesmicu za mene i debelu Goricu, pa su mi je svi pevali do male mature.
- Pa ti nisi normalan, prošlo je dvadeset godina od tada, jedva da se i sećam.
- Osveta se služi hladna.
- Šta mi napravi, čoveče? A i čija je ono slika što si mi pokazao?
- Nemam pojma, neka Sanja Swatkitza.
- Nemam reči. Dobro, vratio si mi milo za drago, možemo li sad kući?
- Ja mogu, a ti malo teže. Čujem Zokija kako pita ženu gde su mu patroni. Srećno!
