Vans a pola tajm in Serbija, negde između perioda Svetog Save i Đure Daničića, da ne nabrajam "se ne uvredi neko od njih slučajno... Svaki pismen čovek grabio bi sve što bi mu dopalo šaka da pročita, ne bi li saznao nešto više. Bilo da su to jebile novine Serbske, ljubavna pisma, knjige latinske ili crkvene, sa oduševljenjem bi bile pročitane u jednom dahu. Dobra stvar u celoj priči je bila da nije baš, u to vreme bila normalna stvar biti nepismen, znao da čita, a kamoli da piše. Znači, ono malo štiva za pročitati nije moglo biti baš toliko poglu.
Brate,
Kajsije su došli neki bezveznjakovići, naučivši pismo s brda s dola, en den, je došao i Internet. To tek se nije znalo ko je tu lud a ko zbunjen.
Krenuli su da svuda rastu best celeri, ko konoplja pored puta, ko pečurke posle kiše. Krenulo je da niče smeće, krenule su da se stvaraju deponije liričkog izmeta, i danas, ne prođe dan, a da ne ugazimo u barem po njih šesdeset.
Poenta,
je da je ni u ovoj priči nema. Baš kao i 99,9% tih gore, u naslovu spomenutih, spisa.
