Tona nekvalitetnog sranja

Ванс а пола тајм ин Сербија, негде између периода Светог Саве и Ђуре Даничића, да не набрајам "се не увреди неко од њих случајно... Сваки писмен човек грабио би све што би му допало шака да прочита, не би ли сазнао нешто више. Било да су то јебиле новине Сербске, љубавна писма, књиге латинске или црквене, са одушевљењем би биле прочитане у једном даху. Добра ствар у целој причи је била да није баш, у то време била нормална ствар бити неписмен, знао да чита, а камоли да пише. Значи, оно мало штива за прочитати није могло бити баш толико поглу.
Брате,
Кајсије су дошли неки безвезњаковићи, научивши писмо с брда с дола, ен ден, је дошао и Интернет. То тек се није знало ко је ту луд а ко збуњен.
Кренули су да свуда расту бест целери, ко конопља поред пута, ко печурке после кише. Кренуло је да ниче смеће, кренуле су да се стварају депоније лиричког измета, и данас, не прође дан, а да не угазимо у барем по њих шесдесет.
Поента,
је да је ни у овој причи нема. Баш као и 99,9% тих горе, у наслову споменутих, списа.