ne, nije to ONAJ trenutak kad ti se sprema ultra mamojebna smrt pa ti sve prođe kroz glavu/pred očima... ne ...
to je jedan od onih(kako Milan Oklopdžić aka Mika Oklop u „CA blues” kaže, brajt moments...) svetlih trenutaka... samo, sa kapljicom(malom dozom) nekakve tuge/sete, možda i malko bedaka (onog propuštena-dobra-prilika bedaka)...
NEŠTO/NEKO te podseti na neki takav momenat i SVE, lavina emocija i asocijacija, kreće... i slike same piče dok si ti UKOČEN u tom deliću sekunde koji je za tebe jebena večnost... posle toga ili budeš u bedaku (tužan, jednostavnije rečeno) ili si u fazonu „de je taj pištolj/dop/most da se upucam/roknem/skočim”... sve u svemu, kad sad pogledam nije baš neki „bright moment”, ali meni bilo nekako lepo i znam da se to svima dešava iako budemo po malko tužnjikavi...
(u mom slučaju i to jutros)
dođem jedva kući, 'naaako dobrano pijan+ko zna šta sve još;), upadnem u sobu i s'vrata ugledam SUNCE TEK IZAŠLO (onaj donji deo kružnice jedva dodiruje vidikovu linuju iliti Mali i Veliki Mokri lug)... stanem na prozor, ptice cvrkuću, nije vruće i od jednom TRAS... ONA... tamo neka ona mi u glavi i to kako smo zajedno čekićali OVAKAV MOMENAT i tako to... i onda upalim pljugu i počnem da je se prisećam... i „tad mi SVE proleti pred očima”...
i budem tužan što je otišla, ali mi bude drago što sam je sreo i upoznao i naučio puno toga...
P. fakin S. - ne deluje kao def., ali sam morao da ispričam... moralo je da izađe iz mene...
