Trinaesta priča

TRINAESTA PRIČA
‘’Prvo boje. Onda ljudi. Tako obično vidimo stvari. Ili kako uglavnom ja pokušavam.’’ Hah, divna misao, zaista, i duboka. Ali kome da je kažem? Svi negde žure. Evo male činjenice – umrećete. Svi. Bez izuzetka. I ova ljupka cvećarka, što se smeši svaki dan kao da joj je neko stavio kalup u usta pa ne može da ih spoji. Kako neko može da se smeši svaki dan? I ovaj dečačić. I ovaj student. Tako je zaokupljen svojim ispitima i mislima o budućnosti. A ova umišljena devojčica, nje mi je najviše žao. Pogledaj samo kako hoda na prstima i uzdignute glave. Previše je digla glavu, proći će svet kraj nje, a neće ga pošteno ni videti. Zaista, čemu taj stav? Ah, mladost, nekada sam i ja bio baš ovakav. Bezrazložna uobraženost i naivna umišljenost najlepše su osobine ovih zelenih ljudi. Ova žena je suviše mlada, i lepa, da bi mislila na anđele što beleže naša dela. Za nju postoji samo ovaj svet. Svi ti ljudi, oni misle da žive, zapravo preživljavaju smrt. Svaki dan, po nekoliko puta, prežive smrt.
Ne bih da budem parti-brejker, i baš zato ne volim da se mešam. Eno, ona baka je baš juče trebala da se oklizne niz stepenice. Tako mi je bar javljeno. Ali se vratila u stan po novčanik, a stepenice su se osušile u međuvremenu. Ne volim kad me zovu bez razloga. Nekad mi bude žao što ljudi ne znaju istinu o meni, i nikad neće saznati. Jer sam potpisao glupi ugovor, tačnije ‘’zavet’’ na večno ćutanje. A ovde su puno strožije kazne za kršenje ugovora. Tešim se, možda je i bolje da ne znaju, tako je pravednije. Niti volim svoj posao. Ali nisam imao izbora, a i kažu da sam stvoren za ovo. Zato što volim crno, ćelav sam i izgledam malo zastrašujuće, ne mislim da sam ružan, nego ono, mračan. Valjda me baš tako i zamišljate.
I da, verovatno ste pretpostavili iz teksta, ja sam muško. Kod nekoga je u muškom rodu, kod nekoga u ženskom, ali da znate. Mada je bilo blizu da jedna devojka dobije ovo mesto, prije 3000 godina kad je raspisan konkurs, ali ja sam, doduše preko veze, dobio taj posao. Nisam na to ponosan. Ona je prebačena na ‘’Odel za seciranje duha’’, tako da sam ipak dobro prošao. To je baš odvratno, svakakvih da izvinete ''govana'' se tu nađe, nije baš higijenski. Moje je samo da pošaljem ono što zateknem na licu mesta u Tužilaštvo na veštačenje, onda oni dižu optužnicu ako uvide da ima potrebe, a ako nema odmah ide Sudiji na procenu i on odlučuje šta dalje. Mada, nije ni ovde sve tako organizovano, ima i tu puno propusta kao i svagde. Ne smem previše otkrivati o tim stvarima, to je ipak velika tajna… Za vas. Nekad mi je tužno slušati vaše priče i nadanja, a nekad i smešno.
Ja najiskrenije pokušavam da budem vedar oko cele te stvari, iako je većini ljudi teško da mi poveruje. Molim vas, verujte mi, ja umem da budem veseo. Mogu da budem i mio. Prijatan. Predusretljiv. A to je samo dio. Samo me nemojte moliti da budem dobar. Dobrota nema ništa sa mnom. Mogu da se predstavim kako dolikuje, ali to nije neophodno. Vi ćete me upoznati uskoro, ili ne toliko brzo, to zavisi od mnogo činilaca. Dovoljno je reći da ću u nekom trenutku stajati iznad vas, najljubaznije što mogu. Vaša duša će biti u mojim rukama. Boje će biti na mom ramenu. Ja ću vas nežno odneti. Stvarno mi je teško da ostanem normalan, spas nalazim u odvraćanju pažnje, to mi pomaže da se nosim sa svim, s obzirom koliko dugo radim ovaj posao. Problem je u tome ko će me smeniti? Ne mora se naglašavati da ja provodim odmore u etapama. U bojama.
Nalgledao sam se mnogo priča, zaista ne bi verovali na koje načine ljudi umiru. Kakvih sam se duša nagledao. Imaju po 90. godina, a budu lagane, kao dečije. Takve najviše volim. I borim se za njih. Sada nemam toliko posla, prošao je ovaj rat, ''Drugi svetski rat'' kako ga vi zovete. E mogu vam reći, u zadnjih 3000 godina, nikad više posla nisam imao. Obično mi ne pada teško. Ali tada, šta sam video...Čak se i ja stresem, o tome ni ja ne volim da pričam. Kada je rat završen i Hitler je predan u moje ruke. To bi izdovio kao najlepši trenutak u životu (hah, smrt priča o životu, ironije li), ako vi uopšte možete zamisliti nešto lepo u meni. Da, video sam mnoge velike stvari na ovom svetu. Prisustvovao velikim tragedijama, i radio za najveće zločince. Sada ćete me osuđivati, ali to je zato što ste me previše ozbiljno shvatili. Kao što sam rekao - dobrota nema ništa sa mnom.
Ali su tu i drugi trenuci. Postoji mnoštvo priča (šačica) kojima dozvoljavam da me ometu u poslu, kao što to rade boje. (Razmislite koje će boje biti nebo kada dođem po vas) Skupljam ih na najnesrećnijim, najneočekivanijim mestima na svetu, i trudim se da ih zapamtim dok radim. Sa nekim sam se susretao i po više puta. Takve imam običaj da pratim posle. To obično budu izuzetne sudbine, divne životne priče, poučne, kakve vi volite slušati. New York, 3 minuta, Avenija 27, gušenje, asmatičar -24 godine. Međutim, u ovih 3000 godina, izdojila se jedna posebna, najupečatljivija. Upravo sam primio poziv, ispričaću vam je drugom prilikom. Pomalo se osećam kao taksista, kada mi ovako jave. Kao da treba da vozim nekoga kući a ne vadim mu dušu. No dobro, posao ko posao. I još jednom ponavljam, nemojte me shvatati previše ozbiljno. Palim sad. Pozdrav i do Viđenja.