
Беспомоћно пркосити.
Према роману Џона Штајнбека ,,Плодови гнева" (Нобелова награда за 1933) матицу овог дешавања могли бисмо приписати развоју технике која је пољопривреди омогућила да уштеди на крми и надницама.
(Уз, на друге начине, повећане приносе), очекивала се огромна зарада, неопходна већ и ради отплате кредита инвестиционим банкама, али изостала већ и због масовног отпуштања надничара - оно што се некад куповало на џакове, сад се носи у кеси.
Пољопривредници шкргућу зубима али или да спусте цене или да вишкове поклањају сиротињи која ионако не може да купује.
Они се опредељују за уништавање хране ради стабилизације цена.
Баца се кромпир у реку, (где га рибе поједу и добију повишену телесну температуру).
На обалама су стражари, плаћени да уништавање штите ватреним оружјем ако би неко пецао кромпире.
Цене се постојано повећавају.
Како не би растеривале муштерије, у новије време истакнуте су цене не за килограм, уобичајену тежину, (нити за грам - што би требало да је основна мера, по дефиницији) - него за сто грама.
Купци опет фрустрирају - купују на комад: пет кромпира, два парадајза, три јабуке.
Најновији одговор у трговини је да сад нема робе на мерење, него је све већ запаковано у количини од килограма, чоколаде су са количине од 80 грама нарасле на 180 итд.
Даљи развој догађаја се очекује са нестрпљењем.
Кромпир поскупео 3х! Хаха, од чега ћете сад да правите кестен пире?
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.