Tuga u psećim očima

Naša Kira je nestala, nije je bilo sedamnaest dana. Toliko je trajala i potraga, trajala bi i mnogo duže da je nismo pronašli, znam to. Lepljenje plakata, provera svake dojave, čak i one koja nije ulivala poverenje. Sve je stalo u tim danima, postojala je samo Kira. Došao je trenutak ogromne radosti i olakšanja kad je pronadjena, zatim je ponovo dobila pažnju koju je nekad imala. Kao da su se vratili oni meseci njenog života kada je šetana po čitav dan i kad je imala sa kim da se igra i trči po dvorištu, kad smo svi bili srećni. Ovog puta je sve to trajalo kraće, mnogo kraće. Ponovo je zapostavljena i ponovo čeka. Skoči iz one prašine kad me vidi da ulazim na kapiju i pojuri ka meni, juri zamnom sve do vrata, onda nam se pogledi sretnu tek kad zatvaram vrata, tad ugledam taj pogled. Ugledam ga i dok joj spuštam činiju sa hranom, prvo me pogleda, sačeka da odem pa onda počne da jede. Mislim da zna da mi nešto fali, siguran sam u to jer fali i njoj. Ona je strpljiva, čekaće i ostaće verna.