Osoba koja gradi svoj svet. Šetajući odsutno, opijena stvarnošću, ona stapa snove i želje, koje nikada nisu bile moguće, pa po njima kroji neki drugi život. Baš kao što je i Toma lutao kroz svoje pesme, tako su i oni osuđeni na nomadski život, koja ih vodi i goni, sve dok ima cesta. To su osobe koje ne pričaju mnogo, sklone se u stranu poput ranjenog pseta, spremne da pre umru same, nego svojom tugom da razbole druge.
A čudnog su soja. Njima se u očima još vidi zgasnuti žar mladosti, istina tek jedva da tinja, ali tako čisto, odsutno i izvan svega, da bi ga i najmanji dašak vetra, podsticaj, mogao pretvoriti u plamen. Ali nema vetra za njih. Kao da je sve njihovo davno ostalo negde, pa im je sada hladno po Suncem. A Sunce je stara fukara, nije ono isto za sve, sirotinji je hladno pod njim.
-Ja bih još da vidim ćerku. Ostala u ratu sa materom, ona se preudala, trovala malu protiv mene. Ja izbjegao ođe, ni kučeta ni mačeta, ko od Boga proklet. Spavao po šupama, prodavao obraz za koru kruva, ko da sam pašče, a ne ljudsko biće. Sad me stigla i bolest. Za ljekove nemam, a i koji će mi kurac, crknuću i onako kroz koji mjesec. Samo eto da mi vidjeti malu. Da joj ne kažem ništa, već prislonim na grudi, da popuni ovu prazninu. Pa da spokojan umrem.
