Psovati. To je osnovna potreba jednog Homo Balcanicusa. Verovatno jedina važnija od alkohola. Psovati se mora. Kao što se i živeti mora. Ne volimo mi da psujemo. Život je taj koji nas na to, onako, kao poslednja kučka, tera na to. Ovaj surovi balkanski život, bio on među stenjem gora ili u plodnoj, masnoj ravnici.
A treba i umeti opsovati. Psovati mlako, kao Englez, čemu to? Svašta! Nacija kojoj je krupna psovka - kučkin sine! Pa dobro, majku ti englesku incestoidnu, na šta ti to liči! Sunce mu žarko kalaisano jebem da mu jebem da l' nisi u stanju ni da opsuješ k'o čovek! Mi, ako već i nismo neki ljudi, bar smo psovanje usavršili! A ovaj gore izraz to i dokazuje. Jer njega moraš izgovoriti sa jednim dugim otegnutim, pomoravskim "poserem". Inače nije efektan.
Ovo je jedan krajnje ženski izraz. Mi, žene, kao što je poznato i biološki priznato, da jebemo, nismo u stanju. Ali, u stanju smo da seremo, što je isto tako biološki priznato i širokim narodnim masama poznato.
-Pa dobro, što baš u gušu?
Prijatelju, ako ti se poserem u usta, ispljunućeš! Nisi lud valjda da progutaš moje govno, pa sve ni da sam ja Lisa En, a kamoli što sam ja Milojka iz sela Božurevac kod Trstenika, koja se zadnji put kupala pre dva meseca, pred pričest. Pa nisi blesav valjda, čoveče! Zato U GUŠU, da odma' progutaš. U stvari, nema šta da gutaš, skliznuće ono samo tamo gde treba.
