Kao malog su me svi živi ukućani, kada nisam hteo nešto da radim, zajebavali tom rečenicom.
Spremi mi mi baba nešto da jedem. Sad ja žderem i kad nemam više gde da metnem kažem lepo i ljudski da ne mogu više.
Deda: Kako ne možeš??! Pola tanjira ti je ostalo! U vojsci bi te za to tvoje ''ne mogu'' poslali kod lekara!
Ja: Dobro, deda, onda neću da jedem.
Deda: Pa ako nećeš onda bi te poslali u zatvor!I tako sam ja uvek morao sve da pojedem i jebenog tanjira da mi ne bi moj dekica svaki put rekao kako sam mali slabić koji ne može ni tanjir pasulja da pojede i da bi me u vojsci sa takvim stavom terali po zatvorima i domovima zdravlja.
