Dinarac. Ne priča puno. Da! Ne! Nema možda. Srpski gorštak.
Brkat, guste dlake i ljutih obrva, bičuje glasom. Čini ti se kao da nosi kandžiju čak i kad mu je aktovka u ruci. Ne podnosi više od dva zvuka: gusle i ljudski glas. Sin mu je rođen u gradu i pronašao se u minimal technoU, na ćaću. Ne priča sa kasirkama u dućanu. Vrlo oštar ali nadasve pravičan i zato ga se pičkice plaše. Kad mu nešto nije po volji ni ne zine a već ga svi poslušaju. Daje instrukcije iz matematike čak i profesorima matematike, eto zna! Ustrči na 1000 metara do one vojne kote u svojoj šezdesetoj, bez stajanja i bez vode pa zamota škiju gore. Pobjeđuje ćutanjem i kulstvom. Grad mu je oduvijek išao na kurac i kad ode na selo opusti brke preko stare fotelje, gledajući u daljinu i ćuteći sa familijom. Genetsko čudo prirode, i gospodin i gorštak, šta poželiš!
-Sin: kako si upoznao mamu? Šta si joj rekao?
-Dinarac: ŽENĆUTE!
