Nešto što se u našem sećanju utisne kao urezana crtica na drvetu.
Vremenom sve više nestaje, ali kad pogledamo još uvek je tu, iako možda nije takva kakva je bila prije.
Takve stvari nikada ne zaboravljamo. Za 10, 20, 30 godina ćemo se opet toga sećati, bilo da je to neki lep prizor, ili grozan, odvratan i užasan. Uvek ćemo se sa vremena na vreme prisećati toga, iako možda to ne želimo, jer ne možemo da kontrolišemo svoje misli i svoju maštu. Većina takvih prizora su traumatični prizori iz rata, kojih se svi plaše na same pomisli na njih. Dosta njih se plaši da bi se to moglo opet ponoviti. Taj užas koji ne bi mogli ponovo da proživljavaju. Sa druge strane, postoje i neki lepi prizori. Njih se uvek sećamo kad smo tužni ili želimo da pobegnemo od nekih problema u kojima se trenutno nalazimo. Iako nam to neće pomoći da problemi nestanu, opet tražimo neku utehu u tome i nadamo se da će se sve to nekako rešiti i da ćemo nastaviti dalje. Život je pun uspona i padova. Ko zna šta se sve može dogoditi za dan, dva, ili čak za dva, tri sata. Uvek moramo nastaviti dalje i ići prema nekom svom cilju. Uprkos svim problemima i preprekama sa kojima se redovno susrećemo u životu, moramo gurati taj teret prema cilju, da se ne bi on prevrnuo na nas. Prisećajući se nekih ružnih ili lepih prizora, trebamo nekad i shvatiti da je to sve prošlost koju treba zaboraviti i nastaviti dalje.
Logično.
+