Upisati ime grafitnom olovkom

Није име само потпис. Жврљотина на чеку, немарно нашкрабана слова на парчету папира, током дугог телефонског разговора. Јок. Име се уписује за живота. Уписујеш га својим дјелима. Сваки пут кад испаднеш човјек или гњида - повучеш линију. Чиме си се потписивао за живота, видјеће се кад исти окончаш.

Некако најгоре прођоше они што живот писаше графитном оловком. Дрвеном, што би рекли ми сељаци. Тихи људи, не оставише снажан траг. И то што оставише, доћи ће неко и обрисати потезом гумице. Можда они нису ни лоши, не учинише никоме нажао, али кад се рачуни буду сводили нико их неће поменути. Неће имати по чему. Да је барем некад гађао ћепаницом цигу, што је гледао да му нешто здипи из гараже, па да се имаш чему насмијати кад га се сјетиш. А оно ништа, живот стане у блокче. Блокче писано графитном оловком. Изблијеђеће, нестаће га брзо. Просуће се кафа по њему, трајаће колико и висибаба с прољећа.

Е сад, нисмо сви Тесла па да угравирамо име у камену. Ал барем се можемо потписати мастилом. Оно, може се десити да мастило изблиједи, да га неко запали са све хартијом на којој обитава, да га згужвају и баце. Но ипак је дуготрајније. Сјећаће те се барем фамилија. Комшија коме си крстио ђецу. Конобар коме си поломио вилицу гађајући флашом поганог Витомира.
Зато бирајте чиме се потписујете. Кад се подвуче црта испод твојег писанија, и те како има везе сучим си га писао.