Velika, popunjena, glasna žena, doterana na neki svoj komunističko-Tina Tarner-Zorica Brunclik način, uglavnom mlađa no što izgleda. Neretko je u pitanju tetka, baba tetka, ujna, baba ujna, strina, baba strina, neka starija gospođa iz vaše šire familije u svakom slučaju, koje ste se plašili od malih nogu i mrzeli je jer vas štipala za obraze kad dođe u goste k'o tinejdžer guzu drugarici iz klupe. Nosila je, mada nosi i dalje, jarko crveni ruž koji sa obraza ni varikinom nije mogao da se skine, uvek je donosila čokoladu kao poklon, smarala vas da se vi njen mali glumac i dan danas proklinje dan kad ste ošišali pečurkicu sa glave. Njena deca su davno zapalila preko i dolaze svake prestupne godine, muž joj umro od holesterola i jako je usamljena. Ima nalakirane nokte na nogama i zakržljali mali prst. Glasa za Koštunicu, iako joj je Sloba neprežaljena ljubav. Živi večno.
"Sine, dolazi nam strina Simka u goste."
Nisi više mali, nisi više mali, ti si sada čovek, student, biće sve ok.
"Štip, štip. Evo donela strina čokoladu njenom malom glumcu."
