Osobe koje vam uporno govore da nemate tremu. Pred svaki ispit, nastup ili bilo kakav veliki događaj u životu naći će se pored vas barem jedna ovakva osoba.
Vi i sami shvatate važnost toga da budete opušteni, koncentrisani i nemate aman ni zrno birge i potpuno se samouvereni. Onda se nadje neka tetka Cana koja je svratila kod tvoje keve na kafu i krene da trtlja kako je ne treba razmišljati šta će biti ako padneš, kako je njena ćerka Ružica veliki tremaroš a kako je ona bila uvek tip osobe ladan ko špricer u njene dane itd. Krenuli ste na ispit i dalje se preslišavate u sebi. Čekate tramvaj. Sećate se svih opisa međuspratne konstrukcije, znate sve proračune za dimenzionisanje elemenata i mirni ste. Onda se zapitate kako je ona Ružica završila onu medicinu a stalno je paničila? Ako si učio ne možeš da zaboraviš. Sedate u tramvaj i odlučujete još malo da se preslišate. Kreneš da se setiš kako se crta detalj prefabrikovanih stepeništa sa obraznim gredama i...ne možeš da se setiš. A skriptu nisi poneo. Pomisliš ma znao si to, setićeš se, a uostalom neće možda to biti. Kreće blagi napad treme. Izlaziš iz tramvaja. Pokušavaš i dalje da se setiš. Ulaziš u salu a ostalo je samo par mesta. Uznemiren si i pokušavaš da zaboraviš na Canu bakcuza, senilnu Ružicu i glupi detalj. Ispit je podeljen. Otvaraš papir. Zadatak: nacrtati detalj prefabrikovanih stepeništa sa obraznim gredama. Kuneš Canu afekotm novokomponovanim psovkama. Pokušavaš da se setiš. I dalje ništa. Seme treme koje je posejano je iscvetalo u ogoman trnovit žbun. Nekako si završio ispit. Besno predaješ rad. Vraćaš se kući. Keva te pita kako si uradio, a kaže pitala tetka Cana da joj javi. Ćutiš. Uzimaš patike i ideš na basket sa ortacima.
