Legendarna rečenica koju je izrekao Hemfri Bogart izabranici svoga srca, Ingrid Bergman, u kultnom filmu "Kazablanka".
Nakon što su im prethodno propali svi pokušaji da pobegnu iz Kazablanke u beli svet i rašire krila, Hemfri je ozbiljno počeo da promišlja o tome kako život u Maroku suštinski i nije loš, a da bi mogao da postane čak i podnošljiv ukoliko bi se, zajedno sa Ingrid, učlanio u SNS. Našao bi se već neki poslić za oboje, a tu bi bili i povremeni bonusi u vidu dnevnice i sendviča kada iz vrha stranke proslede naredbu da je vreme za akciju, jer se bliži kampanja.
No, Božijom promisli, tada se iznenada prenuo. Shvatio je da bi tako pljunuo na sopstvenu sposobnost, ali i sva obećanja data Ingrid da će ih izvući iz pakla Kazablanke.
Odlučio je da pokuša još jednom. I to je i saopštio Ingrid, završavajući izlaganje rečenicom iz naslova, ne bi li joj tako ulio sigurnost da pred njima, bez obzira na ishod pokušaja, i dalje postoji kakva-takva perspektiva. Siguran da će SNS večno vladati Kazablankom i Marokom i da ne postoje kriterijumi za ulazak u isti, mogao je da se na njega osloni u svakom trenutku.
Jer nije želeo da izgubi svoju Ingrid.
A ona je po ko zna koji put, poverovala u njegove slatke laži. Ne zato što mu je verovala. Već zato što ga je volela.
Ingrid: Kako si ti to sve lepo smislio.. A šta ako ni ovaj put ne uspemo, moj voljeni Hemfri?
Hemfri: Ingrid.. Uvek ćemo imati SNS.
