Životi ljudi koji ne spavaju u svom krevetu i ne jedu za stolom. Ali zato im na dnevnoj sobi svi mogu pozavideti. Mogu samo vrapcima i vranama da požele dobro jutro.
Najsrodnije duše su im psi i mačke lutalice. Još ako se uortače sa njima, to je jedino verno i toplo što imaju u svom ledenom životu.
Vuku torbuljake i kese, natuku na sebe nekakve jakne, pokriju vašljivu kosu vunenom kapom i kad uvuku otečena stopala u kondure oni kreću u potragu. Tragaju za nečim jestivim i za bezbednijim ili zaklonjenijem mestom za noćenje. Nekad besciljno tumaraju i odmeravaju odbačene konzerve, flaše sa alkoholom ili pikavce.
Od udeljenog ili isprošenog novca kupuju pivo ili čokanjčić vinjaka. Potom izvode monolog. Nema ni publike, ni aplauza. Umesto spuštanja zavese, sa poslednjom rečenicom im se spuštaju kapci i mračno nebo im pokriva usnulo telo.
