Nakriviti kapu. Reći zbogom vrevi gradskog života na neko vreme i svakodnevnim obavezama. Otići Bogu iza tregera i još dva metra levo. Konačno otići gde te duša vodi. Zaboraviti na kancelariju, šefa koji podiže normu, onu kurvu koja se pokraj tebe štancala na svakom ćošku. Trenutak u kome osetiš onu lakoću kao kada si bio klinac atletičar, rešiš da otkačiš sve i odeš u neki drugi grad, ili još bolje na selo, napušteno selo.
-Đesi Mile jebo te ćaća, nema te ni za leka?
-E moj brajko. Uzo sam ti godišnji. Otišao na selo. Ustajao sa petlovima i legao sa suncem. Da ti vidiš tu milinu, kada tice pevaju, balega miriše, a svako te zove i na ručak i na ljutu.
