Ispoljava se kroz vezu između usporavanja i prisećanja, i ubrzavanja i zaborava. Kada pokušavamo nečeg da se prisetimo, onda usporavamo svoj hod, a kada se trudimo nešto da zaboravimo, onda ga ubrzavamo. Korak napred, korak nazad, pa opet. Naravno, da bi rezultat bio potpun, neophodno je da tokom hodanja ne budete skoncentrisani na razlog zbog koga ste negde pošli, već da vam misli budu usmerene na nešto drugo, uglavnom na nešto što vam izaziva zabrinutost.
Čekaj, čekaj, jesam li zaključala kuću? (usporava) Mislim da jesam, dobro... (ubrzava)
Joj, šta ako naiđem sada na... (usporava) Ne, ne, neću... (ubrzava)
Iju, a da li sam peglu isključila!? (usporava) Izgoreće sve! (još više usporava)
Ne, neće valjda... (ubrzava) Neće, neće! (ubrzava)
