Izgovor za alkoholisanje, muvanje i intrige.
Vrlo je bitno kako, kad i s kojom osobom dolaziš. Da li kasniš. Da li si ubo pravu odevnu kombinaciju. U suštini, sve to postane nebitno kada u sebe uneseš tri velika piva. Dok koračaš ka pozornici gde je bina i mikrofon, ceo život ti prolazi pred očima. Pitaš se, zašto si uopšte podlegao pritisku javnosti da nešto što si napisao o bivšoj ribi ili to što si napisao o migrantima ili o sardini, pročitaš pred deset ljudi koji slušaju. Ostali idu do wc-a i špricaju džoint u venu.
Kada pročitaš svoj uradak, uz aplauz, silaziš sa bine i odlaziš do šanka da nastaviš da piješ. Jer svi nastave da piju. Podsvesno gledaš donja leđa neke alternativne Ksenije za koju misliš da će doći baš do tebe sa rečima hvale za tvoje stihove. Neće se desiti. Provešćeš četiri sata u tom prostoru, napićeš se, pričaćeš o tračevima i na kraju, zakasnićeš na poslednji dnevni.
I sutra ćeš o tome napisati pesmu koju ćeš čitati na nekim narednim večerima poezije.
