1999. godina, humanitarni anđeo se nadvio nad domovinom nam - tri šestice naglavačkane ko po običaju nikad dobro ne donesu

Nakon nekoliko inicijalnih dana bombardovanja Srbija se polako aklimatizovala na konstantnu grmljavinu. Ljudi su počeli da povremeno napuštaju podrume. Mirno aprilsko veče. Struje ni na vidiku, sve je mračno. Okupljamo se ispred zgrade i komentarišemo kako ga Solana u slobodno vreme zavlači Holbruku dok mu Olbrajtova liže levi testis. Najedanput, među okupljenima ispred zgrade nastaje prava pometnja.

Mile pivce: Komšijo, vidiš li i ti ono tamo svetleće na zapad il' mene ovo pivo udarilo u vugla?
Deda Vita: Vidi, vidi majku mu, stvarno. Šta li to može da bude???
Mile: Nisam pametan komšo, ali mislim da to ovi Amerikanci oće da nas prejebu nešto.
Teta Ljilja: Je l' mislite na ono što mnogo svetli? I ja sam ga primetila ovih dana nego nisam htela da kažem da ne unosim paniku. Čula sam se juče sa tastom, on kaže da je to satelit, a on se prilčno razume u materiju.
Mile: More dobro je ako je satelit, nemoj da nam zviznu neku bombu odozgore sve da nas podave.
Deda Vita: Da znaš Mile, i ja mislim da je bomba. Oće da testiraju novo oružje na nama, mi smo im ko oni beli pacovi ovde, majku im Amerikansku.
Teta Ljilja: Ali mogla bih da se zakunem da je prošle noći bilo dalje. Večeras se jasnije vidi. Ono nam se približava i da znaš da će nas zlotvori prejebu sa nečim. Mislim da bi trebalo da sazovemo kućni savet.
Profa: Ljudi, smirite se. To je Venera, planeta sa karakterističnom površinom koja samo reflektuje svetlost od Sunca. Zato je zovu i Zvezda Danica.
Kućni savet: Slušaj ga ovaj pametnjaković kako lupeta. Sve ti znaš. Zbog takvih sveznalica smo i dogurali dovde de smo. To je njihovo hemijsko naoružanje, oće da ga iskrcaju ovde, u najmanju ruku. Eh, ljudi, ljudi, crno nam se piše...

Glas većine je prevladao i tako je proteklo tri meseca u strahu da će nam misteriozna svetlost s neba doći glave.