Vertigo

Стање свијести. Или несвијести. Торнадо на половини пута. Једнако удаљен од свијести. Једнако удаљен од несвијести. Потјера ума за ослонцем. Силазак низ степенице без рукохвата. Не да ти да одеш. Не да ти да дођеш. Дубоко узнемерујући вапај за тлом. Под је спас. Пад је опција. Ухватићеш се за под? Но но.

Један круг. Други. Трећи. Деперсонализована верзија тебе те проматра из угла. Гледаш своје очи. Својим очима. Играју. Трепере у неправилном ритму. Гумене ноге корачају. Као по желатину. Тешке су. Заливене бетоном. 4 5 6 7 11 33 67 785 2. Логика је прежвакана. Непримјењива. Конфузија је једина исправна верзија. Врти се? Вртиш се? Врте се? Мисли. Вијуге. Ноћне страже. Плашљиви наговјештаји слијетања. Пљусак хладне воде је спас. Он је тамо, на пар корака. Пар корака? Превише. Рука се маша за извор звоњења. Чаша није звонила. Није ни пешкир. Сумњам да су и капи за црвенило у очима. Идемо даље. Док не нађем телефон. Лебди. У ритму мелодије. Сезам се отворио. Грануло је....

Још један поглед кроз прозор. Још један призор у високој резолуцији. Олакшање после замућеног призора себе. Успјешно слијетање без везаног појаса. Ко се веже? Нисмо пси. Свој вертиго живимо сами. Држећи се за ваздух који дишемо. До неког следећег. Јачег. Вертига.