Ona vrsta ljudi koja je uvek nasmejana iako nikad za to nemaju povoda. Oni dosežu desetku sreće, dok vi jedva stižete do petice, jer i kada ste najsrećniji, bar u podsvesti vas vrebaju svi oni veliki, hronični problemi. On podsvest nema, i iscerio bi se glasno da pokušate da mu objasnite šta je to.
Sećate ga se još iz osnovne. Cerio se i kad sam dobije jedinicu, a padao sa klupe kad je neko drugi dobije. Jednom se potukao i tada ste ga jedini put videli da plače. A plakao je zato što boli. Čim je prestalo da boli, prestao je da plače. Instiktivno.
Imao je psa koga je mnogo voleo. Kad su psa zgazila kola, on se nasmejao i rekao da nema veze.
On ima stavove, ali su oni stabilni kao moral Vendi.
Sad radi u kladionici, ide ulicom srećan grickajući semenke dok mu iz otvorenih usta ispadaju delovi semnki i ljuske.
Na pitanje šta će sutra da jede, on se ceri.
Na pitanje zašto je izrađao desetoro dece, on se ceri.
On je mnogo dobar čovek koga bar pet puta dnevno neko poželi da ubije.
Na neki način mu zavidite. On je iskreno srećan svaki dan.
-Trudna sam ihihihihhihiihhi!
-Čekaj, pa šta ćeš sad da radiš?
-Pa sad će morati da me ženi! jeeeeeeeee!
-Čekaj..zar te nije ostavio zato što..ona priča da te ne voli..da ne želi da te vidi više...
-Udajem se i još ću biti mama! jeeeeeeeeee!
-E blago tebi..
