VICE

Причали смо са човеком чији посао је био да стоји на трибини иза коша и да даје упутства играчима да ли да постигну поен или не

-------------

''Како сам почео да намештам утакмице? Сасвим природно. Први пут сам наместио утакмицу у четвртом разреду основне школе. Био сам голман у екипи свог разреда, и по договору са противничким тимом, пустио сам им пет голова. Заузврат сам добио две пернице и шестар. То ми се осладило, и ево ме сада.''

Овако своју исповест започиње педесетосмогодишњи Ел Мико. Девет је сати ујутро, конобар нам оставља вафле на сто, и он наставља своју причу.

''То значи да се већ дуго бавите тим послом?'', питамо га, и чекамо да сажваће. ''Не бавим се више, досадило ми. Испочетка је било занимљиво причати са великим звездама из света спорта, дружити се са њима, давати им новац, подмићивати судије. Тај посао је занимљив док сте млади, касније постаје све мање занимљив, што због породице, што због властите сигурности.''

-------------

''Како то фунцкионише? Стојите на трибинама...''
''Стојим на трибинама, једем семенке и пратим. Пратим резултат, пратим кретање, надгледам. Ако се, на пример, ради о броју поена једног кошаркаша, погледам тренутни број његових поена, и када видим да се играч ближи својој граници, погледам на свој папир са коначним резултатом, и климнем му главом ако желим више поена, или одмахнем ако их не желим. Ствар је врло проста.''
''У јеботе, ја сам мислио да је то тешка философија, то намештање.''
''Ма дај. Све је просто сине, све.''

Губим апетит зачуђен овим сазнањем. Ел Мико прича о огромним свотама новца, о Калчополију, о Дејвид Бекаму.

''Тај човек је био најбољи за сарадњу. Изврстан из слободног ударца, и увек је играо у екипи добрих глумаца.''
''Енглеска - Грчка, квалификације за Еуро, почетак овог миленијума, крај меча и тај слободњак. Били сте на трибинама?''
''Јасно.''

--------------

''Како жена, деца?''
''Откако сам изашао из посла, све више времена проводим са породицом. Сада је све супер.''
''Да ли су они знали за ваш посао?''
''Нипошто. Ја јако волим спорт, пратим га од детињства, и моји одласци на утакмице су за моје најближе били сасвим нормална ствар. То што сам тамо радио, нису смели да сазнају. Деца су напорна, а и био ме је страх да ће да извуку из мене неке резултате. Лепше ми је било да живе у незнању, јер сам се стално смејао њиховим тикетима.''
''Хаха.''
''Хоћете ли појести тај ваш вафл?'', гледа нас испод сунчаница.
''Не могу, хвала. Узмите слободно.''