Jedan od najznačajnijih crnogorskih pesnika. Od detinjstva prepušten sam sebi (u ratu je izgubio sve što se izgubiti moglo), od sudbine dodatno nagrađen tuberkulozom, pisao je o životu bez šminke, drsko i muški. Ono malo vremena, što je uspeo da ukrade bolnicama, proveo je po kafanama, uvek raspoložen za šalu i dobro društvo. Na pitanje kakav je uticaj imala bolnica za plućne bolesti na njegov život, jednostavno je rekao:
-Nikakav, ja sam umirao đe sam stizao.
Dječak je ubio lastu, a ostali dječaci su povikali:
- Umrijeće ti majka! Ko ubije lastu, umrijeće mu majka!
- Ja nemam majku - rekao je Dječak.
- Onda će ti umrijeti otac.
- Nemam oca.
- A brata, sestru?
- Nemam ni brata ni sestru.
- Nemas bas nikoga?
- Nikoga.
Dječaci su se zbunili. Kakva nesreća može da snađe nekoga ko je vec toliko nesrećan?
Tišina je potrajala dugo, a onda se oglasi Dječak milujući svoju žrtvu u kojoj više nije bilo ni dana, ni sunca, ni cika.
-Žao mi je laste - rekao je tiho.
Na gradove udariće trava
i zavešće svoju strahovladu
svi cvjetovi ostaće bez glava
da bi bili sa travom u skladu.
Ma nisi :)
Ako oblak nekada ne odgovori na komentar, to je zato što uglavnom nema interneta.
Iako retko dajem plus na autobiografsko-ovekovečavajuće defke, ovde moram jerbo je primer ostavio neobično lep utisak na mene. Moraću da proučim malo više cenjenog. Pozzzz
+++
Iako retko dajem plus na autobiografsko-ovekovečavajuće defke, ovde moram jerbo je primer ostavio neobično lep utisak na mene. Moraću da proučim malo više cenjenog. Pozzzz
+++
Zamislite kada se jedan grad poistovjećuje sa jednim čovjekom, a uz to taj grad je dao nevjerovatan broj velikih stvaralaca u svim oblastima, koliko je to onda veliko i značajo. To su Vito Nikolić i Nikšić. Jedna od remek djela njegovih i možda posljednja pjesma u karijeri - noć za vrijeme agresije JNA na Dubrovnik
Noć sa Dubrovnikom
Svi smo u opsadi ovih crnih dana,
sve nas podjednako tuku mog Gosparu,
i skopna i s mora samo grmi
barut, barut, barut.
Ne poznajem nikog sred dima i tmuše,
ali ipak živim ovu mržnju staru
koju nikogović sipa obezdušen,
na sve što smo bili moj dični Gosparu.
Njegovo je ovo vrijeme i meci,
a naša je patnja u suzi skrivenoj,
što je svojoj mrtvoj dugujemo djeci,
kad budemo nekad smjeli da plačemo.
Zašto li se sjetih tragičnog Solina,
onog velegrada krasnih sarkofaga,
što ga poslije milion godina,
zatrpaše zemljom pa ode beztraga.
Nije tada bilo ni rata ni flote,
ni pijane rulje njihove i naše,
mogao se Solin spasiti strahote,
mogao je, ali ipak nije spašen.
A šta tebe čeka gospodine grade,
u ovoj noći bratske krvomutnje,
dok krvnici mirno svoj posao rade,
ne daj Bože da se steknu moje slutnje.
Noć 11. na 12.novembar
I opet jesen.
Opet tutnje beskrajne kiše
po Nikšiću, i opet stare
crne slutnje,
i opet sam si,
Nikoliću.
Svaka cast, omiljena