Bome najcenjenija vrlina koju ljudi nekako uvek zaborave da napomenu. Valjda zato što je retka, a i većina ljudi je zaglavljena na nečemu devetom, kako bi zaradila za hleb, pa im onda bode oči kada neko voli to što radi, a još i uspeva da se bavi time. Za pare. Još ako su dobre pare... Navlači se gnev diplomiranih kritičara renesansne umetnosti koji moraju da prodaju neslan mladi sir na pijaci. Mada, ima i ljudi koji i kada uzmu da se bave nečim devetim, i to im postane drag posao, možda je caka u samom čoveku, a ne u poslu? Ko će ga znati, ali čovek koji voli svoj posao, razvija ga i radi ga cakum-pakum, je svakako inspirativna stvar. Ili bi trebalo da bude. Sem ako nisi neki zavidni, nesposobni magikarp, bem ti mater.
-Brate, kako te ne mrzi, ulaziš u osmi sat na poslu i opet praviš kreme za pete sa ureom.
-Pa šta? Šta fali kremama za pete sa ureom? Moraš da ih upakuješ kako treba, sastružeš što više možeš, što više materijala iskoristiš, ćoveku bolje.
-Ali to je jebena krema za pete!
-Ispravka, perfektna jebena krema za pete.
_______________________________________________________________________
-Brate, ajmo na burek.
-Čeeekaj, još samo ovo: ''Ali svaka čast Vučiću...'', aha evo ga PLUS.
-Brate, kako možeš toliko da se uživiš u botovski posao, ne znam da li si ti normalan čovek.
-Čekaj, čekaj, ispravi ovde gramatičke greške u komentaru, e tako.... Sad možemo na burek. Vučitelj for d vin!
