Bogovska profesija.
Uzmeš kola i privežeš ih za konjsku snagu. Nikako dvije, jer je onda simetrično, a simetrično je lijepo, a kao što rekoh, ovo je bogovska profesija, dakle uzvišena, jebo lijepo. I, kad upojasaš ragu, natovariš kargo, da ti put ima cilj. Potjeraš. Stigneš do grada lakim kasom, radi jutarnje gimnastike. Sunce upeče, i sav se iznojiš. U centru grada, staneš na semafor da čekaš zeleno. To je jedini semafor koji poštuješ. Staneš prvi jer si poslednji došao. Iza tebe, odjednom, isprazni se traka. Zašto? Pa zato jer imaš konja koji ne priznaje zelenu boju i refleks kretanja, a tebe baš bole kurci da mu objašnjavaš. I šta sad? Ko je lud da po ovom žaropeku izlazi iz klimatizovanih golfova četvorki da se svadja sa tobom. Znaju oni tebe, i da ćeš samo da ih uputisš na konja, a njego još niko nije pobijedio u raspravi. Tako da te niko ne dira.
Još krug - dva kroz grad uhvatiš. Ne pretjeruješ, jer imaš i ti obaveza. Mahneš gazdama lokala, prevezeš po kojeg ciganina, pozdraviš pozdraviš policiju dragu, zapališ cigaru duvana. I tjeraš, snojiš se, ozgo sunce, ozdo asfalt, sa muvama, sa pticama, sa psima i mačkama, sa djecom i ciganima, sa rukama lepljivim od smole ili šećera, bez biča, bez djona cipele, tjeraš, tjeraš...
